Јордан Радичков

Рећи ћемо вам нешто више о једном бугарском аутору који је оставио значајан траг на бугарској књижевној традицији - Јордану Радичкову.

Јордан Димитров Радичков (24. октобар 1929. - 21. јануара 2004.) писац је, представник магијског реализма, рођен у Калиманици, округ Монтана. Он је уметник за којим правила у фикцији губе своју традиционалну улогу. Радичков је творац алтернативе. Зато је интересовање за његов рад тако стално и разноврсно. Два пута је номинован за Нобелову награду за књижевност. Његови радови преведени су на преко 37 језика и објављени су у преко 50 земаља широм света.

Радичкова књижевна каријера почела је кад је почео да пише кратке приче за новине "Вечерње новине", а његове ране збирке привукле су пажњу читалаца и критичара. 1959. године објавио је своју прву целовиту књигу „Срце за људе“ (Сърцето бие за хората), затим Једноставне руке (Прости ръце, 1961) и Небо скренуто наопако (Обърнато небе, 1962), све написано у социјалистичко-реалистичком службеном стилу.

Овај романтични стил је постепено замењен стилом пародије и гротеске, са порастом фолклористичких елемената, укључујући народну фантастику и хумор. Радичков је почео пародирати стилове и стварност: његови су радови лишили предмете у њиховим природним димензијама и извели их из контекста; комбиновао је различите жанрове и трансформисао стварност у комични театар, дефензирајући апсурдне аспекте живота уз помоћ смеха. Мешавина фантастичног и стварног, Радичков рад комбинује слике индустријске цивилизације са оним из далеке митске прошлости и понекад су дефинисане као балкански магични реализам. Његов пародични стил у почетку се сусретао са непријатељством владајуће Комунистичке партије (често су га оптуживали за примитивизам, ескапизам и мрачни агностицизам). Велики део свог писања (прозе и драме) базира се на ликовима и етнографији родне северозападне Бугарске. Чињеница да је његово властито село Калиманица уништено и да се то место тренутно налази под водама бране „Огоста“ (1983.) постала је понављајућа тема у његовом писању и још једна метафора одвојености „модерног“ света од онога од кога Радичков доводи своје читаоце у своја сећања. Друга главна тема његовог писања су природа и дивљина. У својој прози мајсторски користи често хаотични и ирационални начин како становници села и ловци приповедају приче. Током година Радичков је стекао популарност и признање у Бугарској и међународној заједници, укључујући номинацију за Нобелову награду.

Радичков сценариј за филм "Врућа подне" (Горещо пладне) из 1966 године била је прича о напорима човечанства да спаси заробљеног дечака од утапања у нараслој реци и била је велики успех за писца. Барутни буквар (Барутен буквар), његов роман из 1969 године, први је у својој домовини који је говорио о социјализму снажном мјешавином профаности, фантазије и фолклорне мудрости, а не једноставном идеализацијом. Награђивани Последње лето (Последно лято, 1974.) је присподоба о човеку који очајнички покушава да остане веран свом идентитету у динамично променљивом свету.

Написао је и бројне дечије књиге у земљи и на међународном нивоу. Од ових Ми, врапци (Ние, врабчетата) стекли су посебну популарност у Бугарској.

Радичков је често илустровао своја дела сопственим апстрактним цртежима који су постали још један знак његовог уметничког присуства.

Радичков је посебно познат по свом језику и употреби дијалектизма. Критичари су изјавили да је „прави главни лик у Радичковом делу реч“. Вероватно је највећа манифестација Радичковог утицаја на бугарску културу чињеница да је његов рад унео бројне неологизме и изразе у свакодневни бугарски језик.

Овде представљамо уломак из једног његовог дела, "Ми, врапци"

“Да крачиш пешком по света, като си подсвиркваш небрежно с уста – мигар може да има нещо по-красиво от това! И най-нехайно можеш да пъхнеш ръце в джобовете си, и с най-нехаен вид да крачиш по полето. Облак смръщи чело, удари гръм и плисне дъжд, а ти вървиш пешком и си подсвиркваш небрежно с уста, нищо, че са ти мокри ушите от дъжда. Виелица се свие и преспи вълчи вдига, а ти вървиш през преспите пешком, като си подсвиркваш най-небрежно – мигар може нещо по-красиво от това да се измисли! И ей я бледата зеленина, показва мълчаливо своя нос, пчела жужи по нацъфтелите ливади, а пешеходецът върви пеша между пчелите, тревата бавно се изправя подир петите му и цялото поле дъхти на билка. Дълбоко вдишва пешеходецът миризмите на младата трева и си подсвирква най-небрежно.” (“Ние, врабчетата”)